Ljubljanski maraton – simfonija pozitivnih vibracija
Kraj meseca oktobra tradicionalno rezervišem za neku od trka u inostranstvu. Ranijih godina sam učestvovao na maratonu u Podgorici, ali ovog puta, zahvaljujući pravovremenoj i sjajnoj organizaciji putovanja od strane kolege trkača Zdravka Mišovića, odlučio sam da se oprobam na stazi u Sloveniji.
Ovogodišnji 17. ljubljanski maraton doneo mi je kao nagradu pregršt vrednih iskustava, novih poznanstava i pomerio moju percepciju kvalitetne i odlično organizovane trke.
Dva meseca ranije, odlučio sam da spojim lepo i korisno, pa sam za put prijavio i sina i suprugu. Ono što je trebalo da bude mali turistički obilazak Ljubljane i lagano istrčavanje maratona (s obzirom da sam dve nedelje ranije već oborio lični rekord i trčao ispod 4 sata), pretvorilo se, na kraju, u očaravajuću simfoniju emocija, boja i zvukova. Hiljade trkača, desetine hiljada navijača kraj staze, brojne okrepne stanice, dinamična i interesantna ruta, bili su samo neki od pokazatelja koji su nagoveštavali lud i nezaboravan provod.
Autobus sa trkačima krenuo je iz Sombora, sakupio putnike u Kuli, Novom Sadu i Beogradu i nastavljao dalje auto-putem prema Zagrebu i Ljubljani. Najveći problem smo imali sa prevozom iz Pančeva za Beograd i nazad, jer su zadnji autobusi išli već u 23.30 pa smo morali da stignemo znatno ranije na dogovoreno mesto – parking kod Sava Centra. Ipak, uz dobro društvo i čašicu razgovora, vreme je brzo prošlo, pa smo i mi krenuli po planu u subotu, sat vremena posle ponoći. Iako su već nedeljama unazad prognozirali loše vreme sa kišom i susnežicom, potajno smo se nadali da će nas ipak dočekati samo prohladno, oblačno ali suvo vreme. Na žalost to se nije dogodilo, a kiša se sve više pojačavala kako smo se bližili svom odredištu. U deset ujutru bili smo u Ljubljani. Kiša je i dalje padala a kule Ljubljanskog grada gubile su se u magli. Temperatura, tek nešto preko 5 stepeni. S obzirom da su nam sobe bile dostupne tek od 12.30, iskoristili smo slobodno vreme i posetili EXPO, prodajnu izložbu ovogodišnjeg maratona. Veliki broj izlagača na promo štandovima dočekao nas je sa, za naše uslove, ogromnim izborom kvalitetne (mada skupe) sportske opreme. Na sreću, sajamski popust od 30% i povraćaj PDV-a na granici za kupovinu veću od 50 EUR, omogućio je mnogima da se snabdeju neophodnim rekvizitima za trčanje.
Zahvaljujući dobroj organizaciji Zdravka Mišovića, bili smo smešteni u jeftinom hostelu u samom centru grada, udaljenom samo 300 metara od starta i cilja trke, što nam je omogućilo da izbegnemo presvlačenje i ostavljanje garderobe u šatorima organizatora. Možda je i Slovence pomalo iznenadilo lošije vreme, pa smo zatekli prohladne sobe i pomalo zapuštene toalete. Ipak i to je uskoro ispravljeno, jer je majstor za grejanje brzo reagovao, a čistačica vredno obavila svoj posao. Nakon smeštaja, subotnje popodne smo iskoristili za šetnju užim centrom Ljubljane, čijim sam izgledom i šarmom arhitekture s početka prošlog veka, bio veoma prijatno iznenadjen. Nisam očekivao toliko lepih i sredjenih zgrada i trgova, kaldrmisanih ulica i malih, prijatnih kafića, picerija i restorana. Sve se savršeno uklapalo u celinu i stvaralo predivan ambijent na obalama reke Ljubljanice. Cene u prodavnicama su za naše uslove ipak prilično velike. Kiša je u toku večeri opet počela da pada, pa smo nakon ukusne Pasta party večere, druženje nastavili u hotelu, s nestrpljenjem očekujući sutrašnju trku. Noć između subote i nedelje trajala je sat vremena duže zbog prelaska na zimsko računanje vremena.
Jutro je osvanulo pod tankim snežnim pokrivačem i temperatorom oko nule. S obzirom na iskustvo sa zimskim treninzima, planirao sam višeslojno oblačenje (dva dresa sa dugim rukavima), nepropusnim šuškavcem preko i dugačkim helankama. Rukavice i kačket su takođe bili obavezan deo garderobe. Očekivao sam da će kiša i sneg nastaviti da padaju i tokom trke, pa me bez šuškavca nikakav vetar ili toplina tela ne bi mogli osušiti. Ipak, dosta trkača je bilo oskudnije odeveno, samo u helanke, dres dugih rukava i majicu preko.
Na startu ogromna masa ljudi, bujica dobrog raspoloženja, vrelo boja, glasova, osmeha i iščekivanja. Ogromno ozvučenje iz koga je tukla elektronska muzika i bubnjari, smešteni na ogromnoj lift-platformi, pravili su nevidjenu atmosferu i fantastično dizali adrenalin pred početak trke. Maratonci i polumaratonci, podeljeni po zonama u čak šest startnih grupa, pokušavali su da se zagreju trčkaranjem u mestu. Sneg koji se pojačavao, pokušavao je da primiri ovu uzavrelu atmosferu, ali bezuspešno.
Krenuli smo nošeni masom trkača, povicima oduševljenja i sa puno emocija! Aca (sin prestolonaslednik) i ja, planirali smo da trčimo tempom od 5:20/km, s obzirom da je on pre dve nedelje uganuo nogu i da je tek pre sedam dana ponovo prohodao. Naravno, nije ni pokušavao da trči za to vreme. Zbog toga sam brinuo, tako da nisam ni razmišljao o svom tempu niti o krajnjem vremenu, već samo o tome da bez ikakvih problema istrčimo njegovu polumaratonsku trku. O mom maratonu, odnosno drugom krugu trčanja kroz i oko Ljubljane, planirao sam da mislim tek kasnije. Krenuli smo planiranim tempom, mada je moj „Garmin 305“ prvi put zakazao i pohvatao satelite tek 6 minuta, odnosno 1,1km nakon starta. Muzika i navijanje nisu prestajali, sneg je bio na vrhuncu svoje snage i bilo je stvarno uživanje biti deo ovog spektakla. Nakon 3km, sneg je oslabio i skoro prestao, a mi smo se malo dopingovali trčeći opet uz dobru, živu svirku. Okrepna stanica je, sem vode, imala i energetske napitke, komadiće čokolade, banane i mandarine, naravno uz vredne i nasmejane volontere. Izašli smo nakon toga na kratko van Ljubljane i negde do petog kilometra trčali kroz šumu i prirodu. Tu je staza neznatno išla uz brdo, Aca se sasvim dobro osećao, a i bili smo zaklonjeni drvećem od vetra. Već dobro zagrejani, stigli smo i do treće okrepne stanice na devetom kilometru. Acu je tu uhvatila prva mala kriza, ali nismo stali. Kriza obično stigne kad misliš kilometrima unapred, upoređujući ono što u tom trenutku osećaš sa onim što te tek očekuje. Naravno, uvek misliš da će kasnije biti gore, što skoro nikad ne bude tačno. Rekao sam mu da uspori, ali da ne staje. Trebalo je da opusti ruke i ramena, podigne glavu, ispravi leđa i misli samo na ovde i sada, nikako šta će biti kasnije. Vratio se vrlo brzo u život, čak smo na 16km i ubrzali ispod 5min/km, da malo protegnemo noge i zagrejemo se. Video sam da ima vremena da istrči svoj lični rekord, ali nije bilo i dovoljno snage. Povreda i nedostatak treninga u poslednje dve nedelje su mu bili više nego ograničavajući faktor. Ipak, sem toga, sve je funkcionisalo skoro savršeno.
Do kilometar ispred cilja išli smo zajedno, a onda su trkače razdvajali u dve trake. Prva sa polumaratoncima je išla levo do cilja, a druga maratonska, odvajala se desno i pravila još jedan, novi krug kroz grad. Pozdravili smo se, poželeo sam mu sreću do cilja, a on je u istom tempu nastavio svoju trku.
Kao što je maraton zapravo dobra metafora života, jer od njega dobiješ upravo ono što si svojim trudom i zalaganjem i zaslužio, tako je i ovaj naš rastanak bio na neki način lična, roditeljska metafora. Svoje dete vodiš kroz život, ali onda dođe vreme da krene sam i stigne na cilj kako si ga i učio. Aca je to sjajno obavio i stigao na svoj cilj u vremenu 1:57:57, samo minut manje od svog ličnog rekorda. Po kiši i snegu, temperaturi oko nule i nakon povrede, bez prohodavanja na trci, ovaj šesnaestogodišnjak je istrčao svoj četvrti polumaraton.
Drugi krug sam nastavio u istom ritmu. Mada se broj trkača osetno smanjio jer su na stazi sada ostali samo maratonci i dalje nas je bilo puno. Moj šuškavac je od kvalitetnih osobina imao samo šuškanje, pošto je propuštao i vetar i kišu pa sam bio mokar do gole kože. Na 26km mi je već bilo osetno hladno, ali kad sam shvatio da je to ipak stiglo do tačke kad gore nije moglo, bilo mi je lakše, a neprijatan osećaj je ostao podnošljiv. Skoro nikad ne udarim u zid (Koceljeva, nisam te zaboravio), pa je tako bilo i ovog puta. Noge su išle same i ako su bolele, a mozak je samo merio granicu podnošljivosti hladnoće i smišljao način da me ugreje. Ovde i sada, trudio sam se da ne razmišljam o tome koliko je još ostalo. Nema ni vremena, ni kilometara, samo staza, hladnoća i ja – iz koraka u korak.
Video sam trkača koji je trčao bos u papučama, a gledajući slike kasnije uverio sam se da nije bila halucinacija. Ako je on ovo izdržao, naravno da ću izdržati i ja. Ali, kad sam shvatio da je moj zadatak danas uspešno obavljen jer je Aca završio svoj polumaraton, nije bilo dvoumljenja oko toga da ću završiti. Jedino nisam očekivao da ću poslednjih nekoliko kilometara zaista istrčati toliko lako. U cilj sam ušao sprintajući, u poslednjim metrima prestigavši nekog kolegu maratonca. Nebitno zaista, ali potvrda da sam u sebi imao još mnogo snage. Ipak, tokom trke se nisam silovao, nije bilo potrebe. Uživao sam, jer nisam jurio nikakav rezultat. Sve je bilo savršeno kako treba: srce, mozak, mišići i pluća – snaga, izdržljivost i emocije radili su zajedno kao sat. Osećao sam se ponovo potpun, opet totalno živ i čudesno veoma srećan. Svaki napor je nestao u milisekundi, cilj je dostignut. Nova srebrno-zelena medalja zasijala mi je oko vrata. „Luvly jubbly“ – kako bi rekao Del Boj. Ukupno moj osamnaesti maraton (deveti ove godine) završio sam u vremenu 4:14:54.
Organizacija je bila savršena. Rezultati i vremena su štampani i postavljani na oglasnu tablu samo par minuta nakon prolaska trkača kroz cilj. Diplome, pehare i novčane nagrade su delili odmah. Pored dresova dugih rukava, dobili smo i atlet majice i sportske torbe sa logoom ljubljanskog maratona. Najlepša osećanja ipak nosim zbog odnosa Slovenaca prema trkačima. Desetine hiljada ljudi po snegu i temperaturi oko nule satima je navijalo i bodrilo sve takmičare bez obzira na nacionalnost ili boju kože. Trka dece školskog uzrasta, održana je dan ranije po neviđenom pljusku, ali deca nisu šetala kao naša na novosadskom maratonu, nego su zaista trčala. Vidi se i oseća sasvim drugačiji odnos države i pojedinca prema rekreativnom sportu, paradigma za sve ostale zemlje u okruženju.
Zdravko Mišović je pored majica „Team Friends“ u kojima smo trčali, organizovao doručak i obezbedio tuširanje nakon trke u hostelu „Alibi“ gde smo bili smešteni. Nakon ručka, sneg je opet počeo jače da pada, a mi smo se lagano spremili za povratak. U autobusu je organizovana lutrija za sve učesnike ovog atletskog karavana, a sedmoro srećnika je dobilo i vredne nagrade. Zbog jakog snega, na par mesta došlo je do zastoja na putu, ali kako smo se bližili Beogradu, vreme je bilo sve pitomije. U toplom autobusu, umorni ali zadovoljni, sanjali smo o novim trkama. Ipak, jedna od njih će sigurno ostati upamćena za sva vremena.
Ljubljana – vidimo se dogodine!
Pogledajte i galeriju slika sa 17. ljubljanskog maratona