Skopski maraton 6.5.2012
Na dugo očekivani skopski maraton, četvrti koji sam planirao da istrčim u dva meseca, krenuo sam u ranu zoru iz Niša sa Ivicom, Miljurkom, Branislavom iz Zaječara i Cokijem iz „Niškog maratona“. Vožnja je bila super, nismo previše rano krenuli i brzo smo stigli, ali smo propustili uvek sjajno druženje sa velikom grupom koja je prethodnog dana autobusom krenula iz Novog Sada, preko Beograda do Skoplja. Iz svog i iskustva drugih trkača shvatim da je to druženje uvek mnogo privlačnije i duže ostane u sećanju od same trke, makar ona bila i maratonska. Ipak, uz nenadmašnog Miljurka i zezanje u kolima brzo i lepo nam je prošlo vreme, a u Skoplju nas je dočekalo lepo i sunčano vreme.
Dok je Coki organizovao brojeve, zezali smo se i slikali gde smo stigli, naravno uz neizbežne fotografije na Kamenom mostu, ispod fontane Konjanika i Trijumfalne kapije. Petnaestak minuta za zagrevanje, pozdravljanje sa dragim ljudima trkačima i prisutnim domaćinima Kiretom i Tajfunom. Na startu dosta trkača, ali primetno manje ljudi u publici, kojima je ili bilo previše rano ili nije ni bilo do navijanja. Ipak, krenuo smo laganim tempom 5:40min/km naravno opet priželjkujući vreme oko 4 sata. Od starta mi se pridružio Nenad Kovač, pa smo tako lagano trčkarajući išli negde do 13km. Nakon toga, osetio sam lagan a zatim sve jači bol u levoj zadnjoj loži, koji je nakon par kilometara prešao u grč i tu sam morao da usporim.
Iako skoro cele nedelje pre maratona nisam ni trenirao, nadajući se da ću sanirati ovu povredu koju sam zaradio nakon Beogradskomg maratona, mišić nije izdržao taj tempo. Čak i kada sam se trudio da ubrzam, jednostavno nije moglo bolje. Kovač je otišao napred, prestiglo me je još mnogo ljudi, negde na 21km sam odprilike imao začetak ideje da možda treba i da odustanem, ali stisnuo sam zube i shvatio da hoću i mogu da guram lagano, pa ću se sigurno uklopiti u pet sati.
Kilometri su prolazili, sunce je sve jače i nemilosrdnije peklo, ali lagan povetarac i dosta hladovine uz trotoar davali su mi snagu da nastavim. Planine prekrivene snegom u daljini, hladile su i mene i moje misli više nego dovoljno. Kad je stigao 30 kilometar, onaj za koji uvek kažem da je najgori i da mi je posle toga sve lakše, malo sam odahnnuo. Na „Šri Činmoj“ okrepnoj stanici sreo sam Igora sa kojim sam istrčao Podgorički maraton pre dve godine, opet bodrenje, navijanje. Bol je otupeo, ubrzao sam, počeo da prestižem ostale trkače, u zadnja dva-tri stigao sam i Nedju, Kovača, Slavka, Tajfuna koji je iz nekog razloga trčao bos 🙂 Ušao sam u zadnji kilometar i ciljnu ravninu, Ica mi je dodao zastavu, odmah pored sjajna ekipa Tanja, Ica, Gile je navijala i bodrila, ništa više nije bolelo, ni bilo teško, osmeh od uva do uva na licu, ljubim zastavu, dok mi kreten na cilju daje medalju sa dva prsta kao da je zarazna 🙂
Trka sa dušom, karakterom, Skopljem u kome sam uživao mnogo više nego prošle godine. Nisam mogao da se nalijem dovoljno vode posle trke i tek tada sam osetio koliko mi je zapravo vrućina. Sačekujemo pred ciljem Tajfuna, Kovača i Slavka, sjajnu Veru i Miljurka, pa opet sreća, zagrljaji u cilju, slikanje sa zastavom i sve u znaku plusa, euforije, sreće zbog uspešno pretrčane trke, nove pobede nad samim sobom, radosti što to vidim i na licima drugih trkača, jednostavno neverovatno pozitivna atmosfera koja samo može da se doživi, ne vredi je prepričavati.
Puno pozdrava za Maraton klub „Delta“, njihovu okrepnu stanicu, sve pohvale za organizatore trke , sjajne medicinske ekipe i volontere na okrepnim stanicama, odlične slike ulaska u cilj, prelepe medalje i sve u svemu sjajnu atmosferu na jednoj od trka koju sigurno neću ni sledeće godine želeti da propustim.
Ovo je bio moj trinaesti maraton i rezultat tek da ga spomenem ali ipak totalno nebitan 4:42:38
Rezultati skopskog maratona 2012