Uz krofne i „reciklažu“ nakon Sudnjeg dana
Ovogodišnju sezonu trčanja odlučio sam da završim na poslednjoj u nizu premijernih trka u Srbiji, ovoga puta u organizaciji ARK ”Fruška Gora”. Rodjendanska trka ovog kluba održavala se na novosadskom keju, a pored besplatne startnine, nudila je očekivano dobro druženje na stazi i večernjem maskenbalu, kao i fenomenalne vruće krofne iz domaće teta Radine kuhinje. Poznat kao veliki ljubitelj testa, nisam se ni trenutak dvoumio. Bila je to sjajna prilika da istrčim ukupno svoj 20 maraton, a jedanaesti ove godine.
Dan nakon „Sudnjeg dana“ po Majanskom kalendaru, ideja trke, po kojoj je ovaj “Reciklažni maraton” i dobio ime je bila da se podeli višak medalja i diploma preostalih od Noćnog maratona i Trke ruža. Ipak, sve medalje su imale i svoju oznaku, specifičnu za ovu trku, pa se činilo da je jedino reciklirano bilo naše odlično raspoloženje, što nam je po ovom tmurnom, maglovitom i prilično hladnom danu nedostajalo i bilo poprilično dobrodošlo.
Nino, Miljurko i ja smo se i ovoga puta zajedno uputili ka Novom Sadu, uz neizbežnu rok muziku i Tinine fantastične štrudle. Sneg koji je pao početkom meseca se još ponegde zadržao, ali hladnoća nije posustajala. Poneka pahulja snega je provejavala u trenutku kada smo stigli do Doma izvidjača gde je bilo najavljeno okupljanje.
Prilična gužva, nekih 70 trkača na predvidjenim distancama (maraton, polumaraton, 10K, 5K) obećavala je interesantnu trku, ponajviše što je staza bila kružna i nije spadala u grupu “besmislenih maratona” gde trčiš kilometrima i ne sretneš nikog živog. Startovali smo skoro na vreme, kao da je to nekome i bilo bitno i krenuli kako je kome odgovaralo naravno. S obzirom na činjenicu da sam u prethodne tri nedelje istrčao samo dvadesetak kilometara na treninzima, znao sam potpuno kako će se trka odvijati. Krenuo sam sa namerom da pobedim ovu distancu za 4:30, znao sam da neće biti problema do 25km, ali nisam se zavaravao da posle ipak neće sve doći na svoje. Ako treniraš kako treba, znaš da nećeš imati problema, nećeš se mučiti, jurićeš lični ili slično, ako nisi… hehe… onda ćeš se boriti muški, do koske i bola.
Krenuo sam kao u Skoplju, opet sa Kovač Nenadom, pa sam sa njim i stigao do tih prelomnih 25km, on je nastavio u stilu i stigao do ličnog rekorda, a ja na kraju samo do predviđenih 4:35. Bilo je opasno šetati skroz mokar na -1C po keju, pa sam hodanje smanjio na minimum. Na 300 metara pred kraj trke me je sačekala imenjakinja Saša i pravila društvo u trčanju do cilja. Lep gest, hvala generacijo!
Nakon toga i presvlačenja, stigle su i vruće krofne sa marmeladom i čajem, delile se diplome i čestitalo u sasvim opuštenoj i prijateljskoj atmosferi. Puno novih trkača (Nataša, bravo!) i polumaratonaca (Zeko, Marija – svaka čast!). Još jedna premijerna trka je okončana uz dobru organizaciju i sjajno druženje, naravno odmah je dobila i epitet prva, a ja jedva čekam njihovo sledeće rodjendansko okupljanje i novo lepo nadmetanje.
Dogodine na istom mestu !
Pročitajte i članke drugih trkača o ovoj trci:
Moj prvi polumaraton (Marija Đaić)
Insajder (Nataša Tucaković)
I organizacija bi rekla reč, dve o Reciklažnom maratonu! 🙂
Reciklažni Maraton, sedam dana kasnije (Zoran Kampfer)