IAU Evropsko Prvenstvo u Temišvaru u ultramaratonu na 24h – 25.05.2018
Proteklog vikenda imao sam čast i zadovoljstvo da ponovo obučem reprezentativni dres Srbije. Ovoga puta u pitanju je bilo 22. Evropsko Prvenstvo u ultramaratonu na 24h, čiji je domaćin bio rumunski grad Temišvar. Za razliku od prošlogodišnjeg nastupa na SP u Belfastu, ovoga puta reprezentativce je na osnovu rezultata birao i zvanično slao Atletski Savez Srbije (ASS). Zbog opravdanog izostanka Miška Šulje (obaveze na poslu), na takmičenje smo otišli Željko Zeljković i ja, dok je za vođu puta izabran Komesar ASS za drumske trke, Čegar Goran. Za svu trojicu organizator je dosta ranije obezbedio besplatan smeštaj i hranu u hotelu, a takođe i nadoknadio putne troškove, pa smo mogli na miru da se posvetimo treninzima.
Pripremni period sam definisao i odradio na najbolji mogući način. Ne bih da objašnjavam šta je u mom slučaju “najbolji mogući način”, ali pojednostavljeno, to znači da pretrčim što više, što brže i bez povreda. Nadovezao sam i par test trka tokom tog perioda, pa sam zbog dobrih rezultata, sa puno optimizma dočekao start Evropskog Prvenstva. Uporedo sa fizičkim i mentalnim pripremama, radilo se i na drugim neophodnim segmentima: pripremi tima za podršku (Ivica i Valentina), gomile opreme, okrepe, plana uzimanja okrepe i slično. Iskustvo sa prethodnih trka je tu uvek nemerljivo korisno, s obzirom da ne postoje treninzi koji mogu da simuliraju recimo žuljeve, hiponatremiju, pospanost ili probleme sa stomakom nakon 15h trčanja. Sve to svako od nas ultramaratonaca mora lično da doživi da bi znao kako da reaguje i adaptira se na vreme. Ne postoje prečice, ne postoji magična formula, nema “lako ću” ili ne daj Bože potcenjivanja ultramaratonske trke na 24h. U slučaju ovog zadnjeg, hehe, pa ne bih da pretim ali ne biste voleli da to i sami doživite 😉
Elem, vratimo se izveštaju sa Prvenstva, pa ću reći da je hotel u kome su bili smešteni takmičari sjajan, hrana izvrsna i obilna, a organizator je u svim segmentima toliko podigao lestvicu da će budućim domaćinima biti zaista teško da takav nivo dostignu. Organizaciju ću pohvaliti još mnogo puta, pa budite na oprezu. Otvaranje Prvenstva se odigralo na glavnom gradskom trgu u neposrednoj blizini hotela, uz veliku binu, ozvučenje, publiku, kulturni program i aplauze pa je bilo pravo zadovoljstvo nositi zastavu svoje zemlje među učesnicima iz 30 drugih evropskih zemalja.
Mnoge od ovogodišnjih učesnika upoznao sam u Belfastu prošle godine ili na nekoj od trka u međuvremenu, pa sam uživao u međusobnom razgovoru o treninzima i budućim trkama. Biti na ovakvoj manifestaciji nije samo prilika za promociju svoje zemlje, već i mogućnost da se mnogo toga vidi i nauči od najboljih. Nažalost, niko od organizatora trka u Srbiji nije prepoznao mogućnost da na bilo koji način ovde promoviše svoje aktivnosti, pa nije bilo ni njih, ni ikakvih promotivnih flajera. U situaciji kada se najveća ovogodišnja ultramaratonska manifestacija održava samo 150km od Beograda, niko se nije setio da dođe, vidi, upozna i popriča sa bilo kim o bilo čemu, da promoviše bilo šta… Po meni ogroman propust, a za ljude iz marketinga i totalno amaterski odnos prema svom poslu.
Sada sam dodao malo energije u ovo suvoparno štivo, pa vredi i nastaviti u tom pravcu. Dobro sam spavao noć pred trku. Došla je subota ujutru i start u 10h po rumunskom vremenu. Među 180 učesnika i nas dvojica lepotana iz Srbije. Mnogo je emocija bilo vidljivo na licima učesnika: neki nisu mogli da sakriju pritisak koji u sebi nose, neki su to činili ponašajući se previše opušteno, neki su zaista došli da se zezaju (kao naš Željko recimo), a nekima se baš video strah na licu… Svako od nas se nosio sa burnim emocijama kako je znao i umeo, a ja sam odlučio da smireno (izgleda da i ne umem drugačije) imam poverenja u dobro odrađene pripreme i da se nadam što boljem rezultatu. Znao sam da je staza teška jer sam već trčao na njoj, pa sam u startu malo smanjio željenu kilometražu. Da sam znao kakvi će vremenski uslovi prevladati, smanjio bih još i više, ali nisam znao, niti je bilo razloga za neko posebno taktiziranje. Došao sam, zdrav sam, spreman sam, daj da krenemo konačno malo i da trčimo 🙂
Krenuo sam negde iz sredine, potpuno nebitno, plan je bio da trčim 5:30min/km dok mogu, pa da lagano (ali ne mnogo) smanjujem i dođem do željenih 240km, A norme i novog državnog rekorda. Sve je govorilo da to mogu, svi znamo da to mogu i trčao sam koliko sam planirao, bez problema. Dva sata, tri sata, šest sati, dvanaest sati, petnaest sati… bez ikakvih problema… Sjajno čoveče, razbijaš, samo gazi, govorio sam sebi… Stigao sam i do pozicije broj 31. Sjajan napredak u odnosu na Belfast!
U međuvremenu se desilo puno, počevši od toga da od starta nisam mogao da odlučim da li je vrućina ili nije vrućina. Park gde se trčalo ima dosta hladovine, osim na par mesta gde je baš peklo nemilice. Nije me to mnogo pogađalo, nekako sam znao da nemam problema sa toplotom nikada. Pa, hej, hvalim se da trčim na solarni pogon, a i pio sam vodu i izotonike po planu, koliko je trebalo. Međutim, vidim da svi nose nekakve mokre sunđere, neprestano kvase glavu, ramena, noge, brišu se, kolutaju očima… Hej, pa ja nisam stavio ni kačket, mogao bih to da uradim! I Valentina, daj i meni jedan sunđer molim te! Tek kada sam nakvasio glavu shvatio sam koliko mi to prija! Čoveče, daj još i još, ovo je baš dobro! Krug, dva, pet, deset, neprestano sam cedio sunđer, samo da ostanem stalno natopljen i rashlađen. Na šestom satu trke se naoblačilo, nebo su odjednom prekrili olovni oblaci, zagrmelo je i počela je neverovatna provala oblaka! Padalo je i padalo, lilo i padalo, kvasilo i padalo i tako celih sat vremena… Sve mokro, patike mokre, čarape mokre… Kako da se presvučem kad i dalje pada? Šta ću ako obujem suvo pa opet za pola sata opet krene pljusak? Milion misli u glavi, a dok sam tako razmišljao o taktici osetio sam kako je pukao jedan veliki žulj. Jao, (psovka), fuck, maj.. ti, (psovka, psovka) žulj, (psovka, psovka)… A kiša još pada, mislim u sebi, neka bar stane pa ću u pit-stop na presvlačenje. Još pola sata je (psovka, psovka) padala (psovka, psovka) kiša, a kad je stala otišao sam da se preobujem i vidim razmere katastrofe. Petnaest kvadratnih centimetara pakla, a ostalo je još 17h do kraja trke! Pranje, brisanje, kantarion, suve čarape, suve patike… OK, smireno, samo smireno i bez panike! Došli smo da trčimo, ajde kao nov si momče, možeš ti to! Kidaj momče, kidaj! I tako sledećih osam sati, ta ista mantra u glavi… Svako stajanje za toalet (a bilo je toga čak sedam ili osam puta za veliki posao) bilo je kao raj. Nekako su i ti problemi sa stomakom došli niotkuda, sve sam nekako mislio: “OK, bio si jednom, normalno je bar dva puta…”. Sledećih par puta mi se upalio signal u glavi, pa alarm nakon još par puta, a konačno sam se uverio da nešto nije u redu kada sam nakon 15h prestao da uzimam hranu. “Oh, Bože, hoće li još nešto da me snađe?” Glasnog odgovora niotkuda, ali onaj indirektni je stigao ubrzo – u pola noći, neverovatno pospan i umoran, ostao sam iscrpljen i bez trunke energije. Računao sam pre trke da će se desiti jedna ili dve loše stvari, ali da se sve odjednom obruše na mene, nisam ni malo očekivao. Povrh svega, čak i muzika koja mi je uvek davala dodatni motiv, uspevala da me rasplače tokom trke ili digne iz mrtvih, nije me doticala, bila je jednostavno beskorisna… Bio sam u potpunom šoku, bez odgovora na bilo koje pitanje zašto se sve dešava… Očekivao sam krizu, dolazila je i odlazila ranije nebrojeno puta, ali ovoga puta odlučila je da potraje malo više… Sat, dva, tri, četiri, pet! Pet (psovka, psovka) sati krize! Vau! Brate, pretera ga! Trčao sam koliko sam mogao, a da hodam nisam smeo jer sam osećao da bih se iste sekunde uspavao na nogama. Tablete kofeina nisu mnogo pomagale, mada 3x200mg možda i nisu neka doza za nekoga ko pije 6 velikih kafa dnevno. Motivacija je takođe padala, kako su se brojke planirane pre početka trke rapidno smanjivale… Ništa od sjajnog rezultata, ništa od A norme, ništa od novog državnog, ništa, čoveče, ništa, kriza je nastavila da me bije iz svih oružja…
Dok sam bauljao tako kao grogirani bokser iz „Roki“ serijala, istovremeno je srpski tim davao sve od sebe da me “podigne iz mrtvih”. Hoćeš ovo, hoćeš ono, hranu, vodu, izotonik, masažu…? “Hoćeš masažu?”… mmm, ne zvuči loše kad već ne mogu da jedem, a i posedeću na stolici par minuta, jupiiii! I tako… sedoh na par minuta, odnekud se stvorila neka čajna kobasica, kačkavalj i paradajz. Vau, što je ovo dobro!!! Uf, ima li još malo? Ajde, pojeo si sve, nema više, odgovara Valentina, izmasirani su ti listovi, briši ajde!!!! Trči, trči!!!
Da trčim? Pa, hajde i da nekako potrčim kad sam već na nogama! Krenulo je bolje, a i popravljalo se po malo iz minuta u minut! Listovi i butine su počeli da me peku, ali u delirijumu nisam bio siguran da li zbog toga što opet trčim 5:30min/km ili zbog crvene konjske masti kojom su me prethodno masirali. Nije bilo ni bitno, jer dešavalo se pravo čudo! Imao sam fantastičan osećaj da ostali trkači hodaju i da samo ja trčim u tim trenucima! Jedan krug, dva pet, osam krugova, deset krugova! Sat vremena sam opet trčao kao sumanut, popravljao svoju poziciju iz minuta u minut, pa nekako stigoh opet do 33. mesta. Sunce je ponovo izašlo i moj solarni pogon je opet proradio! Nakon 22 sata trčanja, stigoh nekako i do 200km! Nekako istovremeno i Željko stiže do te cifre! Uspeće da obori lični rekord i ispuni svoj plan!!! Jupiiii!!! Radovao sam se kao dete što nije klonuo duhom, što će uspeti, što ćemo obojica izdržati ovu neverovatno emotivnu trku do samog kraja! Osmeh mi se vratio na lice, publika je počela da puni stazu, muzika se vratila na ozvučenje, život je opet dobio smisao!
Ne znam da li sam jeo išta više do kraja trke, nisam više ni trčao tako brzo, ali sve to nije ni bilo važno. Ono što mi je stalno vraćalo dobro raspoloženje nije bio skori kraj trke, već činjenica da nisam odustao od borbe ni na ovoj najtežoj do sada istrčanoj trci! Tučen sam iz svih mogućih oružja, ali do kraja nisam poklekao, nisam pao, nisam se predao… Iz nekog razloga, sve me je snašlo, a zašto je tako moralo da bude, odgovor verovatno samo dragi Bog zna. Mada, kad ponovo pročitam ovaj ceo tekst i sam uspem nekako da naslutim razloge! Na mnogo načina, bila je ovo pakleno teška trka, ali ono što nas ne ubije – to nas samo ojača!
Hvala svima koji su nas pratili i bodrili! Hvala timu koji je neprestano brinuo o nama! Hvala mojoj porodici, prijateljima! Hvala svima! Volim vas!
Galeriju slika sa IAU Evropskog Prvenstva u Temišvaru 2018, možete pogledati ovde.