Tryavna Ultra Trail 141km
Ovog vikenda, imao sam veliku čast i zadovoljstvo da zahvaljujući Marku Nikoliću i ekipi koja stoji iza UTSP, dobijem besplatnu startninu i učestvujem na jednoj od najtežih trka na ovim prostorima – Tryavna Ultra Trail 141km. Tryavna je gradić smešten u srcu Bugarske, a staza koju sam već savladao pre dve godine obećavala je novu, neverovatnu avanturu. Pored mene, na distanci od 23km nastupio je i moj sin Aleksandar, kao i još nekoliko kvalitetnih trkača iz Srbije.
Start
Na startu trke u centru gradića Tryavna okupilo se nešto više od 600 trkača. Šest sati ujutru po bugarskom vremenu je sjajno vreme da se započne nova avantura, jer će trkačima na 23km i 76km vremenski uslovi biti prijatni, a nas koji trčimo 141km uhvatiće samo jedna neprospavana noć. Krenuli smo svi prilično brzo, ali prvih par kilometara staze je bilo ravno, pa nam to nije smetalo. Kada smo izašli sa asfalta u brda, tu se već svako prilagodio svom tempu. Napravila se mala gužva prilikom prelaska uskog dela staze koji je vodio uz strme prirodne kamene „stepenice“, pa ako želite do dobrog plasmana, pokušajte da ovde stignete pre ostalih trkača. Staza je i na dalje vodila uzbrdo, a do prve okrepne stanice u prelepom etno selu Boženci smo stigli za nekih 1h20m. Tu smo se, nakon dopune vode i okrepe, Aca i ja razdvojili jer je on grabio ka svom cilju, a ja ka nastavku svoje dvodnevne trail avanture.
4h
Nakon 4 sata trčanja, prešao sam oko 30 km, što je otprilike 8min/km i dosta brže od onog što mi je bio plan za današnju trku. Tu sam završio jedan tehnički vrlo zahtevan deo staze. To zapravo čak nije ni staza već veliko kamenje nalik strmom stepeništu, obraslo mahovinom, niz koje se trebalo spustiti i istovremeno paziti da ne dodje do povrede. Malo je bilo toplije u prvom delu staze gde sam išao sa Acom, a moje goretex patike nisu za vrućinu, pa su se od znoja pokvasile iznutra. Nakon par kilometara, stigao sam na okrepnu stanicu Jabuka gde sam zamenio potpuno mokre čarape novim suvim parom. Istovremeno, popio sam Brufen protiv bolova jer me je bio prilično stegao išijas. Sve u svemu, nameravao sam da ovo bude jedan dobar trening za Ultra Trail Mon Blan i sjajna prilika da sagledam sve moguće probleme na koje bih mogao da naiđem tokom trke. Pozajmljeni ranac koji sam nosio se pokazao sasvim dobro. Zapremine je 14 litara i dosta stane u njega: dve boce vode, jakna, presvlaka, hrana i sve ostalo što mi je bilo potrebno za ovakvu trku. Iskoristio sam priliku koju su organizatori ponudili, pa sam stavio u drop-bag suvu opremu i patike. To će me sve čekati na 104. km pa ću tada kompletno da se presvučem, a istovremeno i probam nove patike, da vidim kako ce se pokazati u zadnjih 36 km.
6h
Nakon 6h trke prešao sam 41km. Nekih 7-8km mi je nedostajalo do sledeće okrepne stanice Šipka. U tom trenutku sam se nalazio na jednom baš strmom delu staze. Pre toga sam imao jedan duži deo nizbrdo, gde sam trčao sve vreme i baš je bilo dobro. Brinulo me je to što sam imao samo 3 dl vode, a verovatno više od sat vremena laganog trčanja do okrepne stanice. Morao sam da izdržim, kako god. Nisam presvukao čarape na prethodnoj okrepnoj stanici, jer sam očekivao reku da je pregazimo. Za sada, sa vodom i potocima koje smo gazili nije bilo nikakvih problema, jer su mogli da se obidju ili preskoce. Pečuraka svih vrsta je bilo toliko mnogo svuda unaokolo, da sam mogao da sakupim tonu da je trebalo. Fenomenalno!
8h
Osam sati trke je proslo i presao sam 50km. U tom trenutku sam upravo izasao sa okrepne stanice Šipka gde sam presvukao carape. Na zalost patike su bile i dalje mokre, ali opet je bilo puno bolje. Stopala su bila malo vlazna i nabubrela ali jos uvek nije bilo zuljeva. Nadao sam se da ce noge izdrzati do kraja. Ovaj zadnji deo je bas bio tehnicki naporan zbog uzbrdice gde koze pod rucnom idu. Kilometar pred okrepnu stanicu postoji izbetonirani izvor, gde sam stao da natocim vodu posto sam ostao bez nje. Nepaznjom sam ugazio u potok i skroz potopio patiku. Nadalje, od okrepne stanice do nacionalnog spomenika Sipka, ima tacno 900 stepenika koje je trebalo preci. Na vrhu je pucao pogled kilometrima unaokolo pa i na moju sledecu stanicu – Buzludzu.
9h
Upravo sam promasio markaciju. Jedno 500m sam otisao dalje asfaltnim putem, nisam obratio paznju na skretanje i to je to. Troje trkaca koji su bili iza me je preteklo i ostavilo. 9h25m, Garmin je pokazivao da sam presao 55.6km. Sredina je lepog dana, pa su mnogi izasli turisticki da obidju prirodu. Ono sto je interesantno je da su to radili i na kros-motorima kojima su jurili sumom po uskim stazama gde smo trcali. Srecom, nije bilo povredjenih. Ostalo mi je jos par kilometara do Buzludze.
11h
Jedanaesti je sat trke i evo me na polju sa mahovinom i sisarkama, gde sam odmarao 2016. godine. Prelepo je. Sestdesetpeti je kilometar i blizim se okrepnoj stanici Enina. Upravo sam zavrsio deonicu od 9km nizbrdo, a posle okrepne stanice imao sam deo od 9km uzbrdo. Time zavrsavam drugo veliko penjanje, a do kraja trke ostaje jos 75km. Kvadricepsi vriste. Vreme je lepo tokom celog dana, delimicno oblacno. Vetar duva prijatno i susi mokru odecu. Pozeleo sam da tako ostane nocas i bez kise. Zbog kocenja na nizbrdicama, pojavili su mi se zuljevi na obe noge.
12h
Nakon dvanaest sati trke presao sam 67. km. Nije uopste bilo kako sam ocekivao ali trenutno nisam mogao brze. Pre jedno 1.5km zapoceo sam ovaj uspon. Dug je 9km i prvi km je bas bila strasna vrucina. Nema sume, nema zaklona, samo goli vreli kamen. Obratio sam paznju na moguce zmije. Isao sam prilicno sporo, 20 minuta mi je bilo potrebno po kilometru. Nadao sam se da cu taj uspon od 9km da savladam na kraju za manje od 3h posto sam pretpostavio da nije svuda toliko jaka uzbrdica. Odmah nakon okrepne stanice Enina, skinuo sam patike i carape jer smo bili prinudjeni da pregazimo reku duboku do kolena. Tada sam i po treci put presvukao carape. Markacije su posle okrepne stanice Enina bile prilicno lose i retke pa ih je trebalo pratiti vrlo pazljivo. Prsti na nogama su mi bili svi u zuljevima, ali sam obukao i nosio suve carape i patike. Nadao sam se da necu opet da ugazim u vodu, niti da se znojim toliko tokom noci, pa ce biti bolje. U tim trenucima mi je malo pao moral i ostao sam bez snage, ali nadao sam se da ce to da se popravi kada sunce zadje i malo zahladi. Mozda sam se samo “vadio” na trenutnu vrucinu, jer generalno nije toliko toplo a duvao je i vetric, ali jednostavno nisam mogao da se krecem brze. Jos jednom, nadao sam see da ce kasnije mozda biti bolje. Na okrepnim stanicama su nudili cajnu kobasicu, sir, hleb, paradajz, krastavac, kiseli krastavac, kackavalj, cips, limun, banane, urme, lubenicu, breskve, koka kolu, vodu, secer, so, suplemente i neke male strudlice od slatkisa. Mala kolicina slatkisa ce meni verovatno praviti problem, posto sam navikao da jedem puno toga, a potrosio sam ono koje sam poneo. Pojeo sam dva Snikersa i dva Bauntija i nekoliko gelova do sada pa je ostalo da vidimo sta ce biti na dalje. Negde na 70. km i dalje forsirajući uz brdo, naleteo sam na krdo divljih konja koji su se lagano kretali stazom – svi smeđi sa prekrasnim svetlim grivama. Odmah mi je u oči upao pastuv kome sam i ja upao u oči – klimao je glavom gore dole, levo desno i frktao, očigledno me upozoravajući da oni tu prolaze i da se maknem. Čim sam se pomerio sa staze nastavili su svoj put pored mene. lagano kaskajući nizbrdo. Predivan prizor koji sam srećom ovekovečio fotografijom.
15h
Prošao je petnaesti sat trke i sunce je već odavno zašlo iza horizonta. U tim trenucima nalazio sam se negde oko 80. km. Još uvek se videlo i mogao sam da se krećem, ali kada je staza odjednom sa puta krenula nizbrdo kroz gustu šumu, morao sam da upalim lampu jer je tama tu već bila potpuna. Pomislio sam da vise nema nade da trku zavrsim kako sam na pocetku planirao, ali bilo je jos puno vremena i jos uvek nije bilo sve izgubljeno. U tim trenucima sam bas dobro gurao s obzirom da sam se u medjuvremenu regenerisao. Skupio sam malo vise snage i trcao zadnjih 7-8km neprekidno. Imao sam jos 3km do okrepne stanice Selce, a lampa me dobro sluzila jer svetlela kao Las Vegas. Ipak, da ne bih pao zbog neravne staze i prepreka, bilo je potrebno da ipak pazljivo pratim rutu i obratim paznju na svaki korak kroz mrkli mrak.
17h
Sedamnaesti sat trke je. Na 91.km sam i tama u sumi je potpuna. Presao sada jednu uzbrdicu meni nepoznate duzine. 13km je udaljenost izmedju dve okrepne stanice, a preostalo mi je jos 7km do okrepne stanice Lovcite, nakon koje je isao spust. Nije bilo vetra u tim trenucima, sto je bilo dobro. Prethodno, u smiraj dana bas je duvao jako i neprijatno. Cule su se sove na drvecu i druge sumske zivotinje. Markacije su ponekad bile zaista nezgodno postavljene. Medjusobno su bile udaljene sto, dvesta metara, mada ipak na mestima gde zapravo i ne mozes negde pogresno da skrenes. Ili je levo reka, desno brdo ili slicno. U svakom slucaju vise volim kad su gusce postavljene i uocljivije, a sada sta je tu je. Nisam “morao iza zbuna” ni jednom do tog trenutka, sto je bilo neverovatno za vise od sedamnaest sati trcanja. Temperatura je bila prijatna, ni hladno, ni pretoplo naravno. Noc je, u tom trenutku bila je subota 23:00 po bugarskom vremenu. Deset je uvece po nasem. Popio sam tabletu kafeina jer sam postao vrlo pospan od umora. Razmisljao sam kako je Aca zavrsio svoju trku na 23km. Valjda je bilo sve u redu, te da u tim trenucima odmara i jede. Verovatno mi je trebalo jos jedno sat vremena da dodjem do sledece okrepne stanice Lovcite i posle toga imao sam jos 7km do Mladosti gde sam ostavio drop-bag. Tu sam se presvukao skroz u suvo, promenio patike i sve sto mi nije trebalo izbacio sam iz ranca i poslao nazad. Ranac je u tim trenucima bas bio tezak. Jos uvek je bilo nade da trku zavrsim kako sam planirao. Mada nemam pojma, u tim trenucima, kao da to i nije bilo previse bitno.
24h
Nakon 24 i po sata trke, prevalio sam negde oko 120km. Znaci ostalo mi je negde jos 20km do cilja. To je bilo jos jedno dva, dva i po sata u pokretu, zavisno od sledecih uspona koje sam morao da ispesacim. Nisam bio srecan kako sam do tada ovu trku izveo. Ipak, s druge strane znao sam da nije bilo ovoliko tesko kada sam trcao pre dve godine. Tada je bila manja visinska razlika i manje vode na stazi, ali u nekim momentima danas, razmisljao sam u sebi koliko je ovogodisnja staza brutalna i koliko sve ovo ipak nije normalno. Umorilo me je stalno preskakanje vode, prelazenje reka i potoka, gazenja blata i mokrog rastinja. Sreca je sto sam ovog puta bio puno spremniji, imao sam drop bag i rezervnu presvlaku za razliku od prethodnog puta. Ipak, najveci problem predstavljali su zuljevi koji su me ubijali, mada je i prosli put sa njima bila slicna kataklizma.
Sve u svemu, nakon toga, bio sam vrlo zabrinut za sebe na UTMB-u, zbog zuljeva, kvadricepsa i ostalog. Ipak, nadam se da cu nekako sve ipak da preguram za oko 40 sati. Ako sada zavrsim za 29h, a na UTMB-u je staza duza za nekih 30km, koje mogu da predjem ajde i za 10 sati ako budem hodao. Znaci to je negde ukupno oko 39h. Ali sta me zapravo ceka gore na UTMB, ne znam.
Cele noci sam trcao sa Englezom Barkom i Bugarkom Majom Tanevom, ali smo se razdvojili kako je svanulo. Uz dobru muziku sa mog telefona, nekako smo i noc puno lakse progurali. Dok smo se popeli do Mladosti, usi su nam porasle. Puzali smo bukvalno cetvoronoske skoro kilometar uz tesku uzbrdicu. Stvarno je bilo neverovatno strmo. Nakon mog kompletnog presvlacenja i jela, krenuli smo dalje. Mnogo je duvalo nocas gore na vrhu Trijavne, a cuti zvuk svih tih vetrogeneratora koji rade punom snagom je neverovatan dozivljaj. Staza je vodila putem kroz stado krava koje su spavale ogradjene elektrificiranom ogradom, pa u jednom trenutku u potpunom mraku obasjanom samo nasim lampama, nije bilo moguce razaznati sta su markacije, a sta oci krava koje svetle u mraku. Srecom, aplikacija MyTrails je i ovoga puta odlicno odradila posao, pa nismo imali vecih problema da nadjemo stazu koja je sa Mladosti vodila dalje ka okrepnoj stanici Bugarka. Pred zoru mi se opet strasno spavalo, pa sam uhvatio sebe kako lelujam putem hodajuci i trceci na auto pilotu. Na zalost, tablete kofeina sam ostavio u drop-bagu, pa nije bilo druge opcije nego da sacekam jutro koje ce me razbuditi.
26h
Poslednjih dvadeset kilometara opet sam trčao sa Majom Peneveom, koja je ganjala svoje postolje u kategoriji veteranki. Englez je vec bio nekih pola sata ispred nas, a iza nas nije bilo nikoga na vidiku sto me je prilicno cudilo. Par kilometara pred ciljem morao sam dosta da usporim zbog bolnih nizbrdica, pa se Maja odvojila i otisla napred. Negde na pretposlednjoj okrepnoj stanici neki insekt me je ubo u list, pa je brzo nastao otok, crvenilo a sa svakim korakom sam osecao kako se zaoka zavlaci sve dublje u meso. Nisam znao sta je u pitanju, ali posto je otok prestao da se uvecava, prestao sam da obracam paznju na to. Imao sam interesantan susret sa parom divljih prasica koji je dremao u hladovini pored puta. Kada su me culi, onako pospani, uz groktanje, brzo su otrcali na suprotnu stranu i izgubili se u daljini. Nakon par sati kombinovanog pesacenja i trcanja, pred ciljem su me sacekali Aca i nasi trkaci iz Srbije, razvila se i srpska trobojka, te sam se naklonom zahvalio okupljenim navijacima za srdacni pljesak i ovacije kojima su me docekali u cilju. Medalja oko vrata svedocila je samo da sam jos jednom preziveo najduzu distancu Trijavna Ultra Traila.
Epilog
Evo me u sobi, gledam finale svetskog prvenstva u fudbalu, par sati posle trke koju sam zavrsio za 29 sati i 5 minuta. Bas sam psovao zadnjih kilometara – kao i prosli put. Poslednjih 7km svaki zulj me je boleo, kao i svaka celija misica kvadricepsa. Bukvalno do samog kraja, trka je bila intenzivna i nije popustala. Staza je vise nego brutalna i bas sam je nekako zavrsio smoreno i vrlo skepticno prema bilo kakvom trcanju traila ubuduce. Takodje, u tim trenucima razmisljao sam kako cu se vrlo tesko, ako ne i nikako, motivisati za napornu trku od 170km oko Mon Blana. Medjutim, kada sam video kolika je bila podrska prijatelja i kako se sada osecam zbog toga, nekako mi opet sve izgleda ruzicastije i lepse. Sto se nogu tice, zuljeve imam na svakom od deset prstiju, ali nemam na stopalima pa i nije toliko strasno kao sto sam pretpostavljao u prvi cas. Jedino sto me cudi je da nikad ovakve bolove u kvadricepsima nisam imao. Mora da sam ih prilicno izgoreo u nekom trenutku trke, sto je znak da sam bukvalno dao sve od sebe, mada ipak mozda u preranoj fazi trke. Sto se plasmana tice, osamnaesto mesto i sesti u starosnoj kategoriji nije nesto cime bih trebalo da budem nezadovoljan. Ipak, od 73 trkaca na distanci od 141km, njih 23 je odustalo.
Umoran sam, ali istovremeno i presrecan sto sam zavrsio jos jednu ovako ozbiljnu trku! Trcao sam za sebe, zbog ljubavi prema zivotu, prirodi i trcanju! Zato, jedva cekam sledeci veliki izazov, a to je UTMB krajem avgusta!
Bravo, Sale!