Ultra Trail du Mont Blanc 2018

Kraj avgusta je uobičajeno vreme kada se održava najveće, najpoznatije i najprestižnije okupljanje planinskih trkača na svetu – Ultra Trail Mont Blanc (UTMB). Zapravo, ova manifestacija je toliko “naj” u svim aspektima, da mi je, zbog važnosti i dubokog poštovanja, trebalo nedelju dana da smislim kako uopšte da počnem da pišem o njoj. Iskreno, još uvek ne znam kako da počnem, niti šta će ispasti na kraju teksta, jer trenutno nisam siguran ni kako sam trku zamišljao ranije, niti šta me je nagnalo da pre četiri godine krenem sa pripremama za neophodne kvalifikacione trke. Koliko mi se čini, još uvek sam u nekom vidu post-traumatskog šoka zbog siline emocija i svega doživljenog, a istovremeno osećam da ja, koji sam otišao na Mon Blan i onaj ja koji se vratio sa njega – više nismo isti…

Ipak, možda je najbolje da krenem nekim hronološkim redom, kako ste od mene navikli i kako i dolikuje pravoj priči.

Pre pet godina, nakon bezazlenog razgovora čijeg se povoda i ne sećam, pao je interni dogovor sa kolegom iz tadašnje firme da zajedno trčimo UTMB. Koliko (ni)smo o tome tada znali, suvišno je i spominjati, ali u svakom slučaju bio nam je potreban izazov i naivno smo verovali da to možemo bez problema da izvedemo. Moje tadašnje trkačko iskustvo bilo je svedeno na tridesetak drumskih maratona i par drumskih ultri od po 6h. U planine nisam zalazio, ali mi se činilo da to ne može biti mnogo teže, niti drugačije. Ako se već zovu ultramaratoni, onda zapravo i nema neke posebne razlike, zar ne? Joj, kakav danak neiskustvu… Elem, pošto smo naciljali najdužu distancu (tadašnji UTMB od 167km) trebalo je najpre istrčati tri kvalifikacione trke, koje bi nam ukupno donele neophodnih 15 bodova. Pored UTMB-a, na manifestaciji se trče i kraće distance: TDS (121km, ±7300m), CCC (101km, ±6100m), OCC (55km, ±3500m) i druge, koje zahtevaju manji broj kvalifikacionih poena. Naravno, mi smo “gađali” najzahtevniju distancu, pogađate, iz pomalo egomanijačkih razloga, ne znajući da su je do tada uspešno savladala samo trojica trkača iz Srbije.

Moja prva trail trka od 73km na Staroj Planini 2014. godine, pokazala je odmah svu različitost drumskih i planinskih disciplina, a gorke lekcije, zbog mog tadašnjeg neiskustva, naučile su me mnogo čemu. 2015. godinu sam uglavnom proveo oporavljajući se od povreda koje sam zaradio na nekim drugim trkama u međuvremenu, a prvi pravi ispiti u planinama došli su 2016. godine. Kolega sa kojim smo kovali planove se u međuvremenu potpuno okrenuo biciklizmu, zanemarivši trčanje, a meni je ostalo da počnem i završim zamišljeno, pa sam istrčao planinske ultre o kojima sam naširoko pisao u ranijem članku.

Kao što rekoh na početku, trka je velika, ne samo u našim mislima i očekivanjima već i u glavama desetina hiljada ljudi iz celog sveta koji se svake godine prijave za nju. Iz toga razloga, nakon prijava u januaru, organizuje se žreb i izvlače se potencijalni učesnici za tu godinu, tako da od ukupnog broja prijavljenih, samo manji broj trkača ima sreću i da nastupi krajem avgusta. Na žalost, 2017. godine sam se i ja našao u grupi onih koji nisu imali sreće sa žrebom, pa sam to leto iskoristio da skupim još malo iskustva i istrčim još neku od planinskih trka. 2018. godine sam već imao više sreće i uglavnom zahvaljujući kvoti 2, koju sam dobio zbog ranijeg ispadanja iz žreba, našao sam se na listi takmičara za najdužu trku UTMB od 170km i visinskom razlikom od ±10000 metara. Sreća, sreća, radost!!!

S obzirom na veliku zainteresovanost ljudi, neophodne startnine moraju odmah biti uplaćene radi kompletiranja registracije, a naravno, pametno je i istog trenutka potražiti najpristupačniji smeštaj. Onaj ko sačeka leto za tako nešto, imaće vremena da se gorko pokaje jer će smeštajni kapaciteti biti rasprodati ili preskupi, pa će morati da boravi u sopstvenom šatoru negde na livadi van grada. Toplo preporučujem boravak u nekom od kampova sa drvenim kućicama, jer su cene vrlo pristojne, a komfor sasvim dovoljan našem prosečnom trkaču. Sva okolna mesta, pa i sam Šamoni koji je baza, start i cilj trke, imaju po nekoliko takvih kampova. Što se mene tiče, na trku sam krenuo kolima, sa ženom i sinom, pa smo smeštaj potražili u jednom od apartmana na obodu Šamonija.

Takođe, neophodno je lekarske preglede i drugu papirologiju obaviti znatno ranije, ali vredni i precizni organizatori ništa ne prepuštaju slučaju pa ćete putem emaila redovno biti informisani o svim dešavanjima i potrebnim akcijama.

Naravno, sve ovo ne pišem zbog ljudi koji su se ranije okušali na stazama oko Mon Blana, već, nadam se, zbog onih koji će se suludo i bez razmišljanja na to odvažiti nakon čitanja ovog članka. Ko pokuša kajaće se, ko ne pokuša kajaće se još više 😉

Šalu na stranu, bez obzira na preko potrebnu dozu ludosti, realno je neophodno i adekvatno se pripremiti za očekivane teške napore.

Najpre, prethodno iskustvo učešća na većem broju dužih planinskih trka je vrlo preporučljivo, ponajviše zbog pravilnog izbora opreme koja će se koristiti, a zatim i provere sopstvenih mogućnosti u veoma drugačijim i zahtevnim uslovima. U mom slučaju, to je sedam planinskih trka preko 100km, od toga dve preko 140km. Svu opremu možete testirati i tokom redovnih treninga, ako je moguće po velikoj vrućini, hladnoći, snegu ili kiši. Tako ćete najbolje znati šta da očekujete kada “kucne sudnji čas”, odnosno dođe vreme da se iz Šamonija uputite put vrleti Alpa na “dalek put”.

Ono što je veoma bitno za samu trku je da se kontrola neophodne opreme od strane organizatora obavlja nasumice pre trke, kao uslov za dobijanje startnog broja, a i kasnije tokom trke, pa ukoliko vam neki deo nedostaje, spremite se na kazneno vreme ili čak i nemilosrdnu diskvalifikaciju! Ima dosta toga na spisku i podeljeno je u tri velike grupe: osnovna oprema, oprema za loše vreme i oprema za vrućinu, a šta će vam tačno biti potrebno javiće organizator SMS-om, u zavisnosti od vremenskih uslova pred samu trku.

Što se tiče ovogodišnjeg izdanja UTMB-a, došlo je do pogoršanja vremenskih uslova na dan trke, pa smo pored osnovne opreme, morali u rancu da imamo i opremu za loše vremenske uslove, jer se očekivala kiša, jak vetar i temperatura oko 0C na prevojima. To mi je zadalo glavobolju i brigu više, jer sam morao da dodam par kilograma opreme u ranac. Rezervnu opremu (suve patike, donji veš i odeću za trčanje) trkači pre starta stavljaju u tzv. “drop bag” koji se zatim transportuje do okrepne stanice Courmayeur na 80. km, što sam i ja učinio.

Iako je impozantni Mon Blan, inače pod stalnim snegom, dan ranije bio okupan suncem i ogrnut plavim nebom, narednog jutra je bio obavijen teškim, neprozirnim kišnim oblacima. Činilo mi se da sam noć ranije dobro spavao, a s obzirom da je UTMB startovao od 18h, iskoristio sam i veći deo dana za prijatnu dremku. Očekivale su me dve noći i dva dana trčanja i svaki atom snage trebalo je sačuvati za predstojeće napore.

Oko 17h, krenuli smo do starta koji se nalazio u centru Šamonija. Sve ostale trke startovale su ranije ili već bile završene, pa su trkači na 170km bili u fokusu svih dešavanja. Moja podrška, Danijela i Aca su završili u publici, koja je sve vreme frenetično navijala, a ja, preskočivši zaštitnu ogradu, našao sam se na samo pet metara od startne linije. Neka igre počnu!!!

Na startu, 2300 ultramaratonaca i 10000 navijača padalo je u trans uz zvuke Vangelisovog “Conquest of Paradise”, glavne muzičke teme trke. U grotlu starta, vreme je sporo prolazilo i imao sam ga dovoljno da u tim trenucima pronađem preko potrebni mir. Emocije pojačane muzikom i navijanjem su bile ekstremno jake, ali sve je u meni bilo u redu. Ništa nisam zaboravio, bio sam potpuno spreman i pun snage i volje da završim trku. Sirena se oglasila i jurnuli smo!

Želeo sam da zauzmem što bolju poziciju na startu, jer nisam želeo da gubim vreme gurajući se uskim ulicama Šamonija sa hiljadama drugih takmičara. Takođe, nakon izlaska iz grada, staza je postajala uska, pa je svako preticanje bilo onemogućeno. Naravno, vremena je bilo puno, limit trke je 46h i 30m, ali je adrenalin proradio i nadmetanje je moglo da počne. Sjajno sam trčao prvih  8 km, po uglavnom ravnoj i asfaltiranoj stazi. Naravno, trčao sam na osećaj, jer nisam želeo ni na trenutak da se predam euforiji i izgorim mišiće odmah u startu. Kišica koja je rominjala na startu, ubrzo je prestala, pa je usledio period mirnog i suvog vremena. Uspon na kontrolnu tačku Delevret nisam ni osetio, a zatim je usledio strm spust po travi na koji sam obratio naročitu pažnju.  Već tu je postalo simptomatično sledeće: sjajno sam se kretao po ravnom i uzbrdo, ali nizbrdo su me svi, ali baš svi preticali! Nisam imao rešenje za taj problem – jednostavno nisam dovoljno pažnje obraćao na taj segment tokom pripremnog perioda i to mi se sada vraćalo kao bumerang. Bio sam krut i u stalnom strahu da ću se saplesti na neku od grana ili na kamenu, kretao sam se prilično sporo.

Mrak je ubrzo pao i upalio sam čeonu lampu. Zbog velikog broja trkača ispred i iza mene, činilo se da kao reka svetala tečemo preko planina i livada, dokle je god pogled dopirao ispred i iza. Potpuno magičan prizor koji je ostavljao bez daha.

Sledeća okrepna stanica Saint Gervais nakon 21. km je brzo došla, tu sam uzeo nešto hrane, napunio boce sa vodom i odmah nastavio dalje. Srećom, očekivao me je prilično dug uspon od preko 25 km do prevoja Bonhomme na 2500 metara nadmorske visine. Iznenadio me je prvi deo staze, prosto sam u jednom trenutku primetio da sve vreme trčimo po livadama i da nismo ni u jednom trenutku zalazili u šumu. Do sledećeg prevoja Col de la Seigne na 62. km, stigao sam negde pred svitanje. Kretao sam se prilično dobro i opet pretekao dosta trkača uzbrdo.

Na trećem visokom prevoju Arete du Mont-Favre već je uveliko svanulo pa sam uživao u fantastičnim prizorima visokih planina, glečera i reka. Nisam nigde žurio i iskoristio sam par trenutaka za fotografisanje. Bio sam dosta brži od trenutnih vremenskih limita trke, a kako je trka odmicala oni su postajali sve lakši, pa sam odlučio da o tome više ne brinem. U tom trenutku, 70 km staze sam prešao za 13h 30m, sa savladana tri od četiri prevoja visine preko 2500 metara nadmorske visine. Osećao sam se sjajno, pun snage, bez žuljeva, sit i hidriran, bez problema sa stomakom i sa dosta motiva. Pun radosti, nastavio sam dalje ka Courmayeuru.

Ta deonica bila je prilično strma i duga, što mi je dalo vremena da se opustim i pokušam da naučim da se krećem malo brže nizbrdo. Kako je vreme odmicalo, tako mi je išlo sve bolje, a i prašnjava zemljana podloga se nije klizala pa sam uhvatio prilično lep tempo. Zbog strmina, kvadricepsi su cvileli po malo, ali je bila sredina dana, vidljivost dobra i sve je ostalo kako treba, pod kontrolom. Ipak, nakon 10 km konstantnog spuštanja, obradovala me je blizina okrepne stanice.  

Courmayeur je najveća okrepna stanica na celoj trci i nalazi se na 80. km. Tu me je čekao “drop bag”, ali u sekundi sam nesmotreno odlučio da ne menjam ništa od opreme, jer nikakvih problema u tom trenutku nisam ni imao. Patike su bile suve, noge takođe suve i bez žuljeva, imao sam sve što mi je trebalo od opreme, pa sam odlučio da projurim kroz okrepnu stanicu i uzmem samo nešto hrane i vode. Kada sam ušao unutra, u sportsku halu preuređenu u okrepnu stanicu, stotine trkača se presvlačilo, masiralo, jelo i razgovaralo kao da imaju sve vreme ovog sveta. Gde god sam mogao uzimao sam supu, pa tako i tu, brzo je popio i nastavio dalje. Taktički, čini mi se da sam dobro odradio, jer sam prestigao u trenutku više od 300 trkača i grabio dalje.

Iako se nalazila samo 4 km dalje, do okrepne stanice Bertone trebalo mi je 1h 15m mukotrpnog uspona. Ipak, savladao sam ga bez stajanja i odmora, pa je usledio ravniji deo do Arnouvaza pre konačnog uspona na poslednji i najviši prevoj Grand Col Ferret. Taj deo, od 70. do 100. km po meni je i najteži na celoj trci.

Iz Arnouvaza sam krenuo po danu, imali smo sreće da je vreme bilo mirno, pa nam zimska oprema nije bila obavezna za nošenje, za razliku od trkača koji su tu stigli kasnije ili u toku noći. Uspon na Grand Col Ferret bio je monstruozan. Ni metra ravne staze, već isključivo konstantnog uspona koji je ostavljao bez daha. Sve vreme sam imao osećaj da sam u nekakvoj magičnoj koloni hodočasnika, jer niko od trkača nije govorio, tišina je bila besprekorna satima a svi su se kretali bez gunđanja ili zastajanja radi odmora. Nekoliko puta sam pomislio da sam stigao do vrha, ali onda opet pogledam gore i vidim kolonu koja se i dalje kretala uzbrdo. Nakon nekog vremena opet pomislim da je kraj, ali kolona se i opet  gubila iza druge krivine uzbrdo i tako stalno.

Pogled negde sa polovine uspona bio je fantastičan, na žalost, aktivirao sam opciju uštede baterije pa je telefon samoinicijativno smanjivao osvetljenje ekrana kako mu se i baterija smanjivala. Na kraju nisam video ništa na displeju da bih uspeo da aktiviram telefon i slikam nešto, pa je taj najlepši deo ostao samo u mom sećanju. Prostrane zelene livade prekrivale su ceo vidokrug, a staza trke i dalje nije prolazila kroz šume.

Vetar se lagano pojačavao, a sa visinom i hladnoća. Na samom vrhu prevoja Grand Col Ferret, gde se nalazila u kotrolna tačka u šatoru za polarne uslove,  izgledalo je kao da vetar duva sto na sat, kapi kiše su bole nezaštićene delove tela i jedina želja mi je bila da se što pre spustim u bezbednost okrepne stanice La Fouly. Na samom vrhu sam bio nakon 21h trčanja, a zbog uspona uspeo sam da preteknem još 60 takmičara.

Prilikom silaska, sreo sam bicikliste izašle na dugu vožnju, koji nisu ni malo marili zbog pasjeg vremena i užasnih vremenskih uslova. Nakon njih sretnem i par bezbrižnih planinara i shvatim da mi je percepcija takva jer dolazim sa juga, iz nizije, nenaviknut, kao oni, na surove vremenske uslove i svakodnevnu promenu vremena u planinama.

Prilikom silaska sa tog prevoja, u jednom trenutku sam izgubio ravnotežu pod levom patikom, proklizao unapred po kišom nakvašenom terenu i umalo pao. Svom snagom sam se održao na toj nozi, ali izgleda da je bilo bolje da sam jednostavno pao… Delovalo je bezazleno, potpuno ništa, dešavalo se slično stotinu puta ranije tokom trka. Jednostavno nisam osetio ni bol, niti neprijatnost, bilo šta i kao i do tada, nastavio dalje. Prešao sam više od 100 km.

Na 120. km već sam osećao da nešto ozbiljno nije u redu, a pao je i mrak. Vidno sam hramljao i sa mukom savlađivao sve surovije nizbrdice i uzbrdice. Ono za čim sam žalio sve vreme, šumske staze, postale su moja najveća noćna mora. Uske stazice nisu nudile previše izbora i moralo se gaziti po najgorem terenu. Klizave grane i klimavo kamenje svaki korak činile su skoro nepodnošljivo bolnim. Uzbrdo sam još i nekako mogao da se krećem na prstima, pa sam uspon do kontrolne tačke La Giete nekako izdržao. Nizbrdica koja je usledila nije mi ostavila ni promil šanse, jer je postala još surovija i mnogo puta sam se zapitao da li ću uspeti da stignem do Trienta ili će morati da me evakuišu iz šume vozilom ili helikopterom. Verovao sam i dalje u čuda, da će bol proći, da ću trku završiti… I dalje sam bio prepun snage i motiva, suv, sit, hidriran i bez žuljeva, ali skoro pa bez jedne noge… Nekako sam došao do Trienta i odmah završio na krevetu. Ne znam na koga sam naišao, verovatno i nije neki doktor jer ništa nije ni pokušao da učini. Samo je pipkao bolnu nogu, obrijao mi dlake nekom mašinicom i čvrsto ulepio selotejp trakom. Kaže na engleskom “Probaj dalje, probaj da završiš trku”… Čim sam stao na nogu, znao sam da od toga neće biti ništa, ali ajde kad sam već tu da pokušam ponovo. Možda stvarno bude bolje, a ostalo je i još skoro 16h do kraja trke.

Da mi je iko ikada rekao da neću uspeti da pređem, prehodam, prepuzim 30km za 16 sati smejao bih mu se. Te noći mi uopšte nije bilo do smeha. Krenuo sam dalje, izmerio prvi kilometar po ravnom gde sam još nekako mogao da se krećem i video da sam ga prešao za pola sata. Ali kada su krenule uzbrdice, još surovije nego prethodne, shvatio sam da to neće ići kako sam zamislio. Sledeći kilometar prešao sam za 45 minuta, što prostom računicom nije ostavljalo nikakve šanse da trku završim u limitu. Nije bilo ničega što sam mogao da uradim u tom trenutku. Bio sam razočaran, ali ne i razbijen. Poslednja dva kilometra bila su mi dokaz da se nisam predao bez borbe, da nisam odustao tek tako. Krenuo sam nazad do švajcarskog Trienta i stigao nakon sat i po vremena. Usput su me neki od trkača ubeđivali da se vratim na stazu, drugima je sve bilo jasno i samo su ćutali. Verovatno mi se na licu videlo kroz šta sam prolazio, a i ja se nisam previše trudio da to sakrijem.

Na okrepnoj stanici devojka nije znala engleski, ali je razumela reč “abandonner” što na francuskom znači odustajanje. Lik iz organizacije mi je makazama isekao bar kod sa broja koji sam nosio i to je bilo to. Moj ovogodišnji nastup na UTMB bio je završen nakon 33h trčanja i pređenih 142 km.

Iako je bilo tri ujutru, srećom nisam dugo čekao autobus koji je organizovano prevozio trkače najpre do švajcarskog Valorsina, a zatim odatle drugim autobusom do francuskog Šamonija. Vozač je bio tako dobar da me ostavi ispred kuće gde sam bio smešten. Javio sam mojima porukom da me sačekaju pred vratima. Plan je bio da uđem u cilj oko 6h ujutru, a ne da me autobus doveze do kuće, pa su i oni razumeli šta se desilo.

Nakon toga usledilo je tuširanje, obrok i spavanje ili bar pokušaji spavanja, jer je noga pomodrela i otekla, pa me je svaki pokret bolno budio iz sna. Sutradan je zahvaljujući “Gavez” gelu otok vidno spao, ali bol nije bila ni malo slabija. Po ravnom sam i nekako mogao da se krećem, ali svaki drugi pokret bio je patnja.

Epilog povrede nakon povratka u Niš: izmešteno par koščica stopala, uštipano par živaca i oštećeni ligamenti stopala. Moj drug Dača maser je to uredno namestio i evo, nedelju dana nakon trke, život se lagano vraća u normalu.

Sve je bilo kako sam opisao, ništa manje ali istovremeno i mnogo, mnogo više od toga. Kao što već rekoh, vratio sam se drugačiji iz nekog razloga, možda zbog trkačkog hodočašća kome sam prisustvovao ili iz nekog drugog, nepoznatog razloga.

Nama normalnim ljudima, učešće na jednoj ovakovoj trci pomera granice percepcije. Vidimo neviđeno, doživimo nedoživljeno, ostvarimo dugo sanjano… I opet, kad sve završi, stekne se utisak da se ne zna šta je cilj, jer izgleda da cilj nije samo proći finiš trke. Završio sam na stotine trka, ali nikada se nisam osećao tako ispunjeno kao na ovoj koju nisam završio. Ako je cilj bila borba sa samim sobom, onda sam trku završio. Ako je cilj bio odati poštovanje prirodi i njenim čudima, onda sam je takođe završio, jer čudio sam se i čudio, divio i voleo, poštovao i zahvaljivao nebesima što su nam podarila takve neizmerne lepote.

Šta god da sam zamislio da ću sa trke poneti nazad, nije bilo ni blizu grandioznog poklona koji sam na kraju dobio lično od velikog Mon Blana – osećaj neizmerne ispunjenosti, neopisiv i nestvaran, kao i zamišljeno rukovanje sa moćnom planinom uz pozdrav “Prošao si momče, a sada bezbedno nazad i srećan put! Vidimo se opet!”.

 

Povezani članci:

Written by 

Zovem se Gacik Saša, rodjen sam 1971. godine u Nišu i aktivno se bavim trčanjem od 2009. godine. Reprezentativac sam Srbije u ultramaratonu na 24h. Učesnik Svetskih Prvenstava u Belfastu (2017) i Albiju (2019) i Evropskog Prvenstva u Temišvaru (2018). Pobednik više internacionalnih ultramaratona. Nekadašnji rekorder Srbije u ultramaratonu sa istrčanih 232km za 24h. Prvak Srbije u ultramaratonu na 24h (2019). Član srpskog "Kluba 100 maratona". Ratni veteran 63. padobranske brigade. Programer. Oženjen, sin Aleksandar.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *